Povezani proizvodi
-
Ribe
Xiphophorus Helleri Lyra (Ksifo lira)
150,00 рсдKsife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.
-
Ribe
Trigonostigma Espei (Razbora espei)
200,00 рсдEspei razbora je manji srodnik poznatije vrste Razbora Trigonostigma heteromorpha, od koje se razlikuje manjim rastom, vitkijim telom i intenzivnijim bojama. U prirodi postoje 2 populacije ovih riba, jedna na jugozapadu Tajlanda, i druga na jugoistoku. Uglavnom se nalaze u malim šumskim potocima koji su bogati biljkama i lišćem na dnu, tako da vode u kojima razbore žive mogu biti poput južnoameričkih „blackwater“. Voda treba biti meka, sadržaj mineralnih materija nizak (18-180ppm) i pH vrednost od 5,5 do 7,5. Temperatura treba biti od 23 – 28 °C. Deo ovih ribica se može naći i u krečnjačkom području sa visokim sadržajem kalcijuma i višom pH vrednošću, što nam govori da su Espei razbore dosta prilagodljive. Rastu maksimalno do 3cm i pogodne su za manje akvarijume. Pošto su u pitanju jatne ribice treba ih naseljavati u većem broju, bar 8-10 primeraka, jer tada će ponašati slobodno i prikazivati svu svoju lepotu. Akvarijum za ove ribe treba namestiti sa dosta panjeva i biljaka koji će formirati senovita područja u kojima će razbore pronalaziti sigurnost. Na tamnoj podlozi će biti intenzivnije obojene. Listovi katapa se takođe mogu koristiti jer povoljno utiču na hemizam vode i blago je boje, imitirajući prirodne uslove. U ovakav akvarijum se lepo ulapaju biljke iz roda Microsorum, Taxiphyllum, Cryptocoryne i Anubias, kojima pogoduju isti uslovi. Ove ribice idealne su za zajednički akvarijum. Kako su veoma prilagodljive mogu se kombinovati sa mnogim vrstama šaranske ribe slične veličine, tetrama, živorotkama, patuljastim ciklidima, koridorasima i botijama. Nisu probirljive u ishrani, i rado jedu sve vrste suve hrane. Mrest ovih ribica čest je i u zajedničkom akvarijumu. Ikru polažu na poleđinu listova, mlađ je sitna i mali broj preživljava u takvim uslovima. Da biste dobili brojniji podmladak treba ih mrestiti u odvojenom akvarijumu. Mekša i kiselija voda je potrebna za dobar rezultat. Uveče odvojite zrelu ženku i mužjaka (vitkija riba izraženije boje), i do mresta dolazi u jutarnjim časovima. Kanibalizam je izražen i roditelje treba skloniti nakon mresta. Dosta sitna mlađ se u početku hrani infuzorijom.
-
Ribe
Poecilia Sphenops Black (Crna moli)
120,00 рсдMoliji su ribe koje nam dolaze iz Meksika. U većini slučajeva su mirne, veoma retko su blago agresivne. Zahvaljujući svojoj lakoći držanja, širokom varijetetu boja i lakom razmožavanju, moliji su jedne od najpopularnijih riba na svetu. Mužjaci rastu do 8, a ženke do 12cm. Divlji primerci su srebrnkaste boje i nisu previše atraktivni. Vremenom, selektivnim razmožavanjem je izvedeno mnogo varijeteta (crna, bela, žuta, lira). Nisu zahtevne i rado prihvataju sve vrste hrane. Mogu živeti u širokom spektru temperature vode, od 22 pa sve do 28 C. Vrlo su aktivne i samo ponekad mogu biti agresivne, mada su to retki slučajevi. Lako se razmnožavaju, i u zajedničkom akvarijumu, tako da je poželjno da on bude ubiljen kako bi mlađ imala gde da se skriva, mada je najbolja varijanta svakako da se mlađ odvoji dok ne poraste. Moliji se mogu držati sa svim drugim živorotkama, tetrama, pa i agresivnijim vrstama poput barbusa.
-
Ribe
Pseudomugil Furcatus (Furkata)
450,00 рсдFurkata je najčešća vrsta patuljastih duga u akvaristici. Prvi put su opisane 1955. godine, u akvaristiku su uvedene 1981. i naglo postaju veoma popularne. Divlje ribe nisu dostupne akvaristima, sve furkate koje danas imamo u akvarijumima potomci su riba prikupljenih 1981.godine. Raniji naziv im je bio Popondetta furcata, sa ovim nazivom su stigle i na naše tržište, pa se naziv Furkata ustalio među domaćim akvaristima. Verovatno će uskoro biti izdvojene od roda Pseudomugil, sa imenom Popondichthys furcatus. Vrsta je endemska, naseljava veoma mali deo Papua Nove Gvineje, gde se mogu naći u nizijskim šumskim potocima sa bogatom vegetacijom i bistrom vodom umerenog toka. Uslovi u kojima žive su prilično stabilni, i kod čuvanja Furkata treba obratiti pažnju da se ne izlažu naglim promenama. Idealna im je temperatura u rasponu 24 – 28 °C, pH vrednost od 7.0-8.0 i tvrdoća vode od 10-20dH. Osetljive su na pad pH vrednosti i akumulaciju azotnih jedinjenja, u tim situacijama imunitet im opada i veoma lako podležu infekcijama. Slično se dešava i kada je temperatura vode visoka, a količina rastvorenog kiseonika mala. Furkata je karakteristična po svojoj žutoj boji kojom su oivičena sva peraja ,zavisno od soja i od ishrane može se javiti i narandžasta boja na delovima peraja. Kao i ostale ribe iz roda Pseudomugil, njihova grudna peraja su usmerena na gore, nalaze se iznad tela riba, pa ribice izgledaju kao da lete po vodi. Oči su im svetlo plave boje. Sve jarko obojene ribe su mužjaci, dok se kod ženki žuta boja javlja samo u tragovima, njihova peraja su manja, stomak istaknutiji i nešto su manjeg rasta. Ove razlike su lako uočljive čak i na veličini od 2cm. Maksimalna veličina im je 6cm. Ponašanje furkata je takođe veoma interesantno, zreli mužjaci će veoma često odmeravati snage, plivajući naspramno sa raširenim perajima, u pokušaju da uspostave dominaciju. Na isti način se prezentuju ženkama pre mresta. Iako su veoma temperamentne ribe, konstantno aktivne, povrede su veoma retke ,mada se može desiti da slabiji mužjak u pokušaju da se skloni iskoči iz akvarijuma. Pošto su sklone iskakanju, preporučujemo vam akvarijum sa poklopcem. Po prirodi su jatne ribe, jato od 8-10 primeraka može se čuvati u 50-ak litara vode. Većinu vremena će provoditi u gornjoj polovini akvarijuma, tako da se lepo kombinuju sa većinom mirnih tetri i barbusa, koji se više drže sredine. Vrste koje grickaju peraja, krupne i agresivne ribe treba izbegavati. Ribice koje potiču iz mekih i kiselih voda, takođe nisu dobar izbor. Akvarijum je najbolje urediti sa dosta biljaka, naročito mahovine i plivajućih biljaka jer će na njima furkate polagati ikru. U prirodi se hrane fito i zooplanktonom, insektima, račićima i crvima. U akvarijumu se mogu hraniti kvalitetnim suvim hranama kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Povremen dodatak žive hrane, Artemije na primer, doprinosi vitalnosti furkata. Žive hrane iz prirode treba izbegavati jer sa sobom mogu nositi niz patogena. Mrest je u jatu polno zrelih furkata svakodnevna pojava, nekoliko lepljivih ikri će redovno biti položeno na biljke ili veštačku podlogu. Inkubacija u relativno krupnoj ikri traje 10-20 dana, pošto će svim ribicama u akvarijumu ikra biti ukusan zalogaj, najveći deo biva pojeden. Mlađ je po izleganju potpuno razvijena, prilično krupna i odmah joj se može ponuditi Artemija ili veoma sitna suva hrana. Rastu prilično brzo i sa nekoliko meseci su polno zrele. Životni vek im je 3-6 godina. Furkata je idealna ribica za sve akvariste koji su savladali osnove održavanja higijene akvarijuma, žele da imaju patuljaste duge u istom, a da ne moraju podešavati parametre vode (voda iz većine gradskih vodovoda u Srbiji idealna je za furkate). Unošenje furkata u biološki nezreo akvarijum nije preporučljivo.
-
Ribe
Xiphophorus Helleri (Ksifo)
150,00 рсдKsife su slatkovodne ribe iz roda Xiphophorus, porodice živorotki. Rod Xiphophorus obuhvata još jednu vrstu, poznatu pod imenom platika, koja se od ksifa razlikuje samo po nedostatku repnog produžetka i nešto manjem rastu. Postojbina ksifa su vode Meksika, Hondurasa i Gvatemale. Osnovne vrste roda Xiphophorus u Evropu su uvezene u periodu od 1906. do 1912. godine. Boja divljih ksifa varira između zelene i sive, dok su u akvarijumima uzgojeni kultivisani varijeteti u žutoj i crvenoj boji, sa ili bez crnih tačkica, tuksedo varijteti, ksife sa crnim i crvenim očima… Osnovne karakteristike ovoga roda se uglavnom odnose na mužjake – prepoznatljivi su po dugačkom repnom peraju u obliku mača i izraženom, crnom ili mrkozelenom gonopodijom, kopulacionim organom živorotki, koji se nalazi duž donje strane tela. Ženke nemaju produženu repno peraje, te su u osnovi vrlo slične ženkama mollija. Mužjaci dostižu maksimalnu dužinu od 15 cm, a ženke do 12 cm. Ksife nemaju visoke prohteve, ali im se u akvarijumu može omogućiti kvalitetniji život ako se koristi voda srednje tvrdoće, sa 10-12° gradi i temperature 22-25°C. Ksife kratko vreme mogu provesti i u mnogo hladnijoj vodi, temperature i do 15°C, što ih ipak ne čini hladnovodnim ribama. Njihova prehrana u prirodi uključuje insekte i njihove larve, zooplankton i ponešto biljne hrane. Vrlo su temperamentne i najbolji ugođaj će pružiti ako im se omogući dovoljno dug akvarijum. Gusto zasađeni akvarijumi su omiljeni i kisfama, a pogodni su i za skrivanje mladunaca od proždrljivih roditelja. Ksife su generalno miroljubive ribe, iako one veće, pogotovo mužjaci, mogu pokazivati određen tip agresije prema drugim ribama. To se svodi na kratku jurnjavu akvarijem, koja uglavnom završi bez povreda. Mužjaci se udvaraju ženkama treperenjem oko njih. Parenje je brzo i kratko, te se obično odvija dok ribe jure akvarijumom. Ženke oplođenu ikru nose u sebi mesec dana, a noseća ženka može se prepoznati po širokom i tamnijem stomaku. Mladunčad se rađa u obliku sićušne loptice, koja pada na dno i tu se rasklupčava, a zatim brzo juri prema površini kako bi svoj riblji mjehur napunila vazduhom. Sve vrste roda Xiphophorus imaju visok potencijal razmnožavanja, koji varira sa veličinom matične ženke. Velike ženke u jednome porođaju mogu dati i do 120 mladih, a jednom oplođena ženka u sebi čuva količinu mleča dovoljnog za 4-5 samooplodnji godišnje. Ksife će neretko jesti svoju mladunčad, pa je gusto zasađen akvarijum neophodan za opstanak mladih. Vodeno bilje je u toj ulozi efikasnije od plastičnih mrestilica, koje ženku mogu istraumirati. Ksife se mogu uspešno ukrštati sa platikama, te su većina riba koja se danas prodaju zapravo hibridi između ove dve vrste.
-
Ribe
Stiphodon Sp. (Stifodon)
800,00 рсдStifodon (Stiphodon) je rod slatkovodnih glavoča (gobija) koji obuhvata 36 vrsta koje naseljavaju priobalne potoke u jugoistočnoj Aziji i Okeaniji. Neke od vrsta su endemske i žive samo na jednom ostrvu. Kao i drugi glavoči, Stifodon ima srasla trbušna peraja koja formiraju svojevrsnu pijavku, i pomoću nje se stifodon prihvata za podlogu. Sve vrste ovog roda žive u brzim vodama, često i iznad vodopada uz koje se moraju popeti u jednoj fazi svog razvoja. Stifodoni su male ribe, najveći primerci koje smo videli ne prelaze 7cm, telo im je veoma izduženo i prilagođeno životu u brzim vodama. U poslednjih nekoliko godina domaćim akvaristima su stifodoni postali dostupni, u Akvarijum artu ih često imamo u ponudi. Veoma su interesantne ribe, ne preterano zahtevne za čuvanje, sa veoma zanimljivim načinom života. Po obliku tela sve vrste u okviru roda jako liče i precizna identifikacija je veoma otežana. Pored toga, u stanju su da veoma brzo sasvim promene boju, od veoma intenzivno obojenih riba do potpuno neuglednih, sivih ili smeđih. Posebno su lepo obojeni mužjaci pred mrest, dok ženke većine vrsta imaju horizontalne pruge i liče međusobno. Najveći broj stifodona koji su nam stizali pripadaju vrstama S.percnopterygionus, S.ornatus, S.semoni i S.maculidorsalis. Ove 4 vrste su najrasprostranjenije u prirodi, pa se najčešće i nude akvaristima. Manje je bitno kojoj vrsti pripadaju stifodoni koje imate jer svi imaju isti način života, ishranu i druge potrebe. Uspešan mrest do sada nije postignut u akvarijumu i svi stifodoni potiču iz prirode. Sve vrste Stifodona žive u plitkim potocima, sa brzom i bistrom vodom. Ovakvi potoci na dnu imaju dosta krupnog kamenja na kome se razvijaju alge i mikroorganizmi kojima se stifodoni hrane. Temperatura koja im odgovara kreće se u rasponu od 20 – 28 °C, pH blizu neutralne vrednosti 6.5-7.5 i tvrdoća vode 2-12 dH. Naročito im je bitna visoka koncentracija rastvorenog kiseonika i odsustvo organske prljavštine. Stifodoni se mogu držati u zajedničkom akvarijumu gde će jesti sve vrste algi, jedna su od retkih vrsta koja jede modrozelene i crne čupave alge. Akvarijum ne mora biti veliki, stifodoni se dobro snalaze i u 50-ak litara vode. Obavezno je da akvarijum bude pokriven jer se mogu popeti i izaći. Mnogo je bolje namestiti im biotop akvarijum koji će imati dosta kamenja, jaku cirkulaciju vode i jako svetlo koje će doprineti razvoju algi. U ovakav akvarijum mogu se naseliti druge vrste kojima odgovara jak protok (Sewellia, Kardinal i sl). Da bi stifodoni živeli dugo, najveći deo ishrane moraju predstavljati alge, a kada njih nema dovoljno može im se dodati Spirulina. Druge suve hrane nisu dobar izbor. Razlika među polovima je veoma izražena, prvenstveno u boji i veličini leđnog peraja. Slabije obojene ženke će imati stomake pune ikre kada su polno zrele. Do mresta dolazi u rupi ispod kamena koju će iskopati mužjak. Broj ikri je veoma veliki, čak do 10000, a ikre su mikroskopski sitne. Mužjak će čuvati ikru naredna 24h, a zatim se delimično razvijene larve legu i puštaju da ih nosi vodena struja. U prirodi će larve apsorbovati žumance u toku narednih 3-4 dana, i za to vreme će stići do mora i nastaviti razvoj u slanoj vodi. Mladi stifodoni će se vratiti u potoke često savladavajući vodopade na svom putu. Ovakav razvoj veoma je sličan životnom ciklusu Nerita puževa i Amano šrimpova. Sam mrest stifodona nije retkost u akvarijumu, ali o uspešnom razvoju ikre i razvoju larvi nema podataka. Kompletan rod ovih malih glavoča veoma je interesantan, bogatstvom i intenzitetom veoma brzo plene pažnju akvarista. Naša su preporuka svim nešto iskusnijim akvaristima koji žele da unesu novine u svoj akvarijum.
