Apistogramma Agassizzi
400,00 рсд
Agasizi je patuljasti ciklid iz roda Apistogramma, i pored poznatijeg Kakatuidesa najčešća je vrsta iz ovog roda u akvaristici. Vrsta je veoma rasprostranjena i nalazimo je na više lokaliteta u Južnoj Americi. Odvojene populacije znatno se razlikuju po svojoj obojenosti tako da nije lako dati jedinstven opis za sve agasizije koje srećemo. Pored divljih formi postoji i nekoliko selekcijom dobijenih oblika. Karakteristika svih agasizija je repno peraje kopljastog oblika i središnja crna linija koja se pruža i kroz repno peraje. Razlika između polova je velika, ženke agasizija su mnogo manje, neugledno obojene, prljavo žute boje koja u vreme mresta postaje izrazito žuta (karakteristično za većinu ženki apistograma). U prirodi se ove ribe nalaze u sporim vodama, malim pritokama Amazona koje se prostiru kroz veći deo Brazila i Perua. Vode u kojima žive ove ribice mogu biti bistre, tamne (blackwater), pa čak i bele (whitewater). Kada se divlje ribe drže u akvarijumu, posebnu pažnju treba obratiti na poreklo, odnosno lokalitet, i prilagoditi parametre vode, jer ovakve ribice nisu prilagodljive kao one gajene više generacija u akvarijumu. U prirodi se ove ribe sreću u vodama sa temperaturom 22 – 29 °C, pH vrednošću od 5-7, i tvdoćom do 12 dH. Gajenim agasizijima odgovara meka i kisela voda, filtrirana preko treseta, blago obojena i bogata huminskim kiselinama. Dodavanjem panjeva i lišća na dno akvarijuma samo doprinosimo prirodnom ambijentu i tada možemo videti ove prelepe ribice u svoj njihovoj raskoši i ispoljavanju temperamenta po kom su patuljasti ciklidi poznati. Veoma su osetljivi na prisustvo azotnih jedinjenja u vodi i kada filtracija nije adekvatna veoma brzo kopne i podložni su bolestima. Isto se dešava i kada se prenesu u tvrdu i alkalnu vodu. Redovne zamene vode su obavezne kod agasizija jer im smeta i povišen nivo nitrata. Kada se zadovolje ovi osnovni uslovi, čuvanje agasizija nije ništa teže od brige o drugim ribicama, sve dok su uslovi zadovoljavajući oni su veoma otporne ribe. Jedan par ribica se može smestiti u akvarijum od 40-ak litara, dok je za više riba potreban akvarijum od bar 100l, uređen tako da postoje odvojene celine koje će mužjaci proglasiti za teritoriju i braniti je od drugih mužjaka. Kombinovanje sa drugim vrstama patuljastih ciklida preporučuje se samo u velikim akvarijumima, a dobro društvo će im biti sitne jatne ribe kao što su neonke, razne vrste drugih tetri, muljari i algari. Mrest se odvija u šupljinama, prevrnutoj saksiji ili kokosu. Ženka će položiti ljubičaste ikre o kojima će preuzeti brigu. Boja ženke postaje izrazito žuta, veoma je posvećen roditelj i može biti jako agresivna, čak i prema mužjaku koga je najbolje skloniti. Nakon 7 dana ona će izvesti malo jato ribica u potragu za hranom. Kao prva hrana može im se ponuditi Artemija. Da bi sačuvali raskošne boje i vitalnost treba ih hraniti raznovrsno, koristiti kvalitetnu suvu hranu uz dodatak artemije i kod odraslih riba. Ove predivne ribice nedovoljno često se sreću kod domaćih akvarista iako su pogodne za male akvarijume, često ih bije glas da su nežne i osetljive, a to nije istina već se radi o držanju u neadekvatnim uslovima.
Povezani proizvodi
-
Ribe
Paracheirodon Innesi (Neonka)
100,00 рсдPlava neonka jedna je od omiljenih vrsta akvarijumskih ribica. Ova mala jatna ribica može se naseliti i u male akvarijume, nije zahtevna i pogodna je i za početnike u akvaristici. Potiče iz Južne Amerike, jugoistočnih delova Kolumbije, istočnih delova Perua i zapadnih delova Brazila. Široko je rasprostranjena i nalazimo je u malim vodotokovima sa tamnom ili bistrom vodom, dok je u glavnom toku reke nema. Karakteristična obojenost zbog koje je ova ribica omiljena među akvaristima posledica je života u tamnim vodama sa visokim sadržajem huminskih kiselina. Voda je siromašna mineralnim marterijama, skoro bez karbonata i kisela, a dno je često prekriveno granama i lišćem. Radi se o veoma prilagodljivoj vrsti koja će normalno razvijati i živeti u tvrđoj i alkalnijoj vodi, preporučuju se sledeće vrednosti: temperatura 21 – 28 °C, pH od 4.0 do 8.0, i tvrdoća do 220ppm. Plave neonke do izražaja dolaze tek u većem jatu, više od 10 ribica. Pogodne su za zajednički i biljni akvarijum i odgovara im društvo drugih mirnih riba. Prigušeno svetlo i tamna podloga ističu im boje, čine da se ribe osećaju sigurno i prirodno ponašaju. Plava linija po kojoj su poznate proteže se od oka do masnog peraja, a njena boja zavisi od kvaliteta svetla i ugla pod kojim se ribice posmatraju. Plave neonke ne svetle već reflektuju boju. Stomak im je beo, dok se crvena pruga proteže od sredine tela ka repu. Peraja nisu obojena. Vremenom su odgajeni i varijeteti koji se bojom razlikuju, ali nemaju popularnost divlje forme. Manje i vitkije ribice su mužjaci, a krupnije su ženke. U prirodi rastu do 3cm, a u akvarijumu do 4. Mogu se hraniti većinom komercijalnih suvih hrana kao što su Sera San, Vipan, Tetra Rubin i druge hrane. Mrest plavih neonki odvija se u mekoj i kiseloj vodi, slično kao i kod drugih tetri. Ikra i mlade ribice su fotosenzitivne i akvarijum treba zaštititi od svetla. U početku se hrane najsitnijom hranom, infuzorijom, a uskoro prihvataju i Artemiju. Iako veoma otporne na uslove sredine i na različite patogene, plava neonka može oboleti od neonske bolesti koju izaziva sporozoa. Bolest se karakteriše prisustvom mlečno-belog zamućenja u dubini mišića ribe. Tretman nije moguć i sve obolele primerke treba eliminisati. Pored neonki, mogu oboleti i Zebrice i Rodostomusi, druge vrste ne oboljevaju. Kao i druge ribice i plave neonke treba kupovati na proverenim mestima. U Akvarijum Artu možete kupiti mlade,zdrave i lepo obojene plave neonke iz domaćeg odgoja po pristupačnim cenama.
-
Ribe
Pseudomugil Furcatus (Furkata)
450,00 рсдFurkata je najčešća vrsta patuljastih duga u akvaristici. Prvi put su opisane 1955. godine, u akvaristiku su uvedene 1981. i naglo postaju veoma popularne. Divlje ribe nisu dostupne akvaristima, sve furkate koje danas imamo u akvarijumima potomci su riba prikupljenih 1981.godine. Raniji naziv im je bio Popondetta furcata, sa ovim nazivom su stigle i na naše tržište, pa se naziv Furkata ustalio među domaćim akvaristima. Verovatno će uskoro biti izdvojene od roda Pseudomugil, sa imenom Popondichthys furcatus. Vrsta je endemska, naseljava veoma mali deo Papua Nove Gvineje, gde se mogu naći u nizijskim šumskim potocima sa bogatom vegetacijom i bistrom vodom umerenog toka. Uslovi u kojima žive su prilično stabilni, i kod čuvanja Furkata treba obratiti pažnju da se ne izlažu naglim promenama. Idealna im je temperatura u rasponu 24 – 28 °C, pH vrednost od 7.0-8.0 i tvrdoća vode od 10-20dH. Osetljive su na pad pH vrednosti i akumulaciju azotnih jedinjenja, u tim situacijama imunitet im opada i veoma lako podležu infekcijama. Slično se dešava i kada je temperatura vode visoka, a količina rastvorenog kiseonika mala. Furkata je karakteristična po svojoj žutoj boji kojom su oivičena sva peraja ,zavisno od soja i od ishrane može se javiti i narandžasta boja na delovima peraja. Kao i ostale ribe iz roda Pseudomugil, njihova grudna peraja su usmerena na gore, nalaze se iznad tela riba, pa ribice izgledaju kao da lete po vodi. Oči su im svetlo plave boje. Sve jarko obojene ribe su mužjaci, dok se kod ženki žuta boja javlja samo u tragovima, njihova peraja su manja, stomak istaknutiji i nešto su manjeg rasta. Ove razlike su lako uočljive čak i na veličini od 2cm. Maksimalna veličina im je 6cm. Ponašanje furkata je takođe veoma interesantno, zreli mužjaci će veoma često odmeravati snage, plivajući naspramno sa raširenim perajima, u pokušaju da uspostave dominaciju. Na isti način se prezentuju ženkama pre mresta. Iako su veoma temperamentne ribe, konstantno aktivne, povrede su veoma retke ,mada se može desiti da slabiji mužjak u pokušaju da se skloni iskoči iz akvarijuma. Pošto su sklone iskakanju, preporučujemo vam akvarijum sa poklopcem. Po prirodi su jatne ribe, jato od 8-10 primeraka može se čuvati u 50-ak litara vode. Većinu vremena će provoditi u gornjoj polovini akvarijuma, tako da se lepo kombinuju sa većinom mirnih tetri i barbusa, koji se više drže sredine. Vrste koje grickaju peraja, krupne i agresivne ribe treba izbegavati. Ribice koje potiču iz mekih i kiselih voda, takođe nisu dobar izbor. Akvarijum je najbolje urediti sa dosta biljaka, naročito mahovine i plivajućih biljaka jer će na njima furkate polagati ikru. U prirodi se hrane fito i zooplanktonom, insektima, račićima i crvima. U akvarijumu se mogu hraniti kvalitetnim suvim hranama kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Povremen dodatak žive hrane, Artemije na primer, doprinosi vitalnosti furkata. Žive hrane iz prirode treba izbegavati jer sa sobom mogu nositi niz patogena. Mrest je u jatu polno zrelih furkata svakodnevna pojava, nekoliko lepljivih ikri će redovno biti položeno na biljke ili veštačku podlogu. Inkubacija u relativno krupnoj ikri traje 10-20 dana, pošto će svim ribicama u akvarijumu ikra biti ukusan zalogaj, najveći deo biva pojeden. Mlađ je po izleganju potpuno razvijena, prilično krupna i odmah joj se može ponuditi Artemija ili veoma sitna suva hrana. Rastu prilično brzo i sa nekoliko meseci su polno zrele. Životni vek im je 3-6 godina. Furkata je idealna ribica za sve akvariste koji su savladali osnove održavanja higijene akvarijuma, žele da imaju patuljaste duge u istom, a da ne moraju podešavati parametre vode (voda iz većine gradskih vodovoda u Srbiji idealna je za furkate). Unošenje furkata u biološki nezreo akvarijum nije preporučljivo.
-
Ribe
Pseudomugil Gertrudae (Gertruda)
350,00 рсдGertrude spadaju u patuljaste duge. Veoma brzo postale su omiljene među akvaristima jer pored prelepih boja poseduju izuzetan temperament, neprestano su aktivne, a veoma miroljubive ribice. Prve gertrude otkrivene su na Aru ostrvima u Indoneziji, a kasnije su izolovane populacije otkrivene na mnogim mestima u severnoj Australiji, Papua Novoj Gvineji i Indoneziji. Postoji značajna varijabilnost u boji, veličini riba i veličini peraja, pa se često pored imena ribe navodi i lokalitet sa kog potiče. Većina gertruda u ponudi su gajene ribe, divlji primerci su retkost. U prirodi se gertrude nalaze u malim plitkim potocima, izolovanim lagunama, jezercima i močvarama. Jata gertruda uglavnom se zadržavaju u blizini bujne vegetacije, među potopljenim panjevima ili naslagama lišća na dnu. Uslovi u kojima se mogu sresti veoma su različiti, temperatura se kreće u rasponu 12 – 34 °C, pH vrednost od 3.7-9.4, ukupna tvdoća od 0-20 stepeni, a karbonatna od 0-15KH. Ovako ekstremne vrednosti karakteristične su samo za neke populacije gertruda i više govore o njihovoj prilagodljivosti, nego o uslovima koji će im odgovarati u akvarijumu. Akvarijumskim sojevima najviše odgovara temperatura između 21 – 28 °C, pH vrednost 4.5-7.5, i tvrdoća 5-12 dH. Sa maksimalnom dužinom od 4cm i vretenastim oblikom tela gertrude spadaju u male vrste ribica, mnoge vrste tetri i barbusa slične dužine tela mnogo su krupnije od njih. Boja gertruda značajno varira, može biti zlatno-žuta, srebrnkasta ili svetlo plava. Prisustvo crmog ruba na svakoj pojedinačnoj krljušti čini svojevrstan mozaik na telu. Mnoštvo sitnih tačaka se nalazi na perajima, svim sem na trbušnim i grudnim. Trbušna peraja su oivičena žutom ili narandžastom bojom i ribe ih drže iznad tela. Prve žbice leđnog peraja znatno su izdužene. Neparna peraja kod mužjaka su veća nego kod ženki, a boje su intenzivnije. Iako je veličina tela slična kod oba pola, zbog velikih peraja će mužjaci delovati mnogo krupnije. Selekcijom su dobijene ribe sa još raskošnijim perajima, koja ponekad mogu prelaziti dužinu tela. Da biste dugo uživali u ovim predivnim ribicama, potrebno im je akvarijum adekvatno opremiti. Sam akvarijum ne mora biti veliki, 50 litara je dovoljno za malo jato od 10-ak gertruda. Odgovara im biljni akvarijum, ili postavke sa dosta panjeva, lišćem na dnu i senkom koju pravi površinsko bilje. U postavku treba uključiti i mahovinu ili drugo sitnolisno bilje na koje će polagati ikru. Bitnije od postavke je pravilno odabrati ostale stanovnike akvarijuma. Mnoge vrste koje inače preporučujemo su suviše krupne, i lako ostavljaju gertrude bez hrane i postepeno ih istisnu iz akvarijuma. Različite vrste Borarasa, Verneri, patuljaste vrste muljara, Otocinklusi, Caridina i Neocaridina kozice su odličan izbor za akvarijum sa gertrudama. U ovakvoj postavci će mužjaci neprestano odmeravati snage, trepereći jedan naspram drugog, slično kao kod Furkata ili Vernerija. Ovi „sukobi“ ne ostavljaju posledice, slično ponašanje imaju i kada pokušavaju da prizovu ženke, neposredno pred mrest u sitnolisnom bilju. U prirodi se mreste sezonski, a u akvarijumu bez obzira na godišnje doba i u jatu gertruda možete očekivati nekoliko ikri svakodnevno. Ikra je prilično krupna za ovako male ribe, njen razvoj traje 10-ak dana i mlade gertrude se legu potpuno razvijene, istog dana počinju da se hrane. U prvih par dana im je potreban plankton, a onda brzo prelaze na Artemiju i drugu hranu. Roditelji će rado pojesti svaku ikru koju pronađu, a prema malim ribicama nisu toliko agresivni. U dobro nameštenom akvarijumu će redovno preživeti jedan deo podmlatka. Mlade gertrude rastu brzo i rano dostižu polnu zrelost. Kod ishrane treba obratiti pažnju na malu veličinu njihovih usta i prilagoditi im zalogaje, usitniti kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San, Sera Flora, Tetra ProAlgae, uz povremen dodatak žive artemije. Gertrude veoma lako privuku pažnju akvarista i oni se odluče za njihovu kupovinu. Samo jedan deo ovih ribica, nažalost, završi u adekvatno nameštenom akvarijumu i zbog toga žive veoma kratko. Namestiti akvarijum sa gertrudma nije komplikovano, i ako im se obezbedi minimum uslova, one će svojim neprestanim igrama nagrađivati akvariste, mrestiti se redovno i uvećavati jato. Redovan mrest je veoma bitan jer će ove male, veoma temperamentne, poput kolibrija, ribice usled stalnog mrešćenja brzo iscrpeti svoju životnu energiju. Životni vek gertruda je do 2 godine.
Nema na zalihama
-
Ribe
Stiphodon Sp. (Stifodon)
800,00 рсдStifodon (Stiphodon) je rod slatkovodnih glavoča (gobija) koji obuhvata 36 vrsta koje naseljavaju priobalne potoke u jugoistočnoj Aziji i Okeaniji. Neke od vrsta su endemske i žive samo na jednom ostrvu. Kao i drugi glavoči, Stifodon ima srasla trbušna peraja koja formiraju svojevrsnu pijavku, i pomoću nje se stifodon prihvata za podlogu. Sve vrste ovog roda žive u brzim vodama, često i iznad vodopada uz koje se moraju popeti u jednoj fazi svog razvoja. Stifodoni su male ribe, najveći primerci koje smo videli ne prelaze 7cm, telo im je veoma izduženo i prilagođeno životu u brzim vodama. U poslednjih nekoliko godina domaćim akvaristima su stifodoni postali dostupni, u Akvarijum artu ih često imamo u ponudi. Veoma su interesantne ribe, ne preterano zahtevne za čuvanje, sa veoma zanimljivim načinom života. Po obliku tela sve vrste u okviru roda jako liče i precizna identifikacija je veoma otežana. Pored toga, u stanju su da veoma brzo sasvim promene boju, od veoma intenzivno obojenih riba do potpuno neuglednih, sivih ili smeđih. Posebno su lepo obojeni mužjaci pred mrest, dok ženke većine vrsta imaju horizontalne pruge i liče međusobno. Najveći broj stifodona koji su nam stizali pripadaju vrstama S.percnopterygionus, S.ornatus, S.semoni i S.maculidorsalis. Ove 4 vrste su najrasprostranjenije u prirodi, pa se najčešće i nude akvaristima. Manje je bitno kojoj vrsti pripadaju stifodoni koje imate jer svi imaju isti način života, ishranu i druge potrebe. Uspešan mrest do sada nije postignut u akvarijumu i svi stifodoni potiču iz prirode. Sve vrste Stifodona žive u plitkim potocima, sa brzom i bistrom vodom. Ovakvi potoci na dnu imaju dosta krupnog kamenja na kome se razvijaju alge i mikroorganizmi kojima se stifodoni hrane. Temperatura koja im odgovara kreće se u rasponu od 20 – 28 °C, pH blizu neutralne vrednosti 6.5-7.5 i tvrdoća vode 2-12 dH. Naročito im je bitna visoka koncentracija rastvorenog kiseonika i odsustvo organske prljavštine. Stifodoni se mogu držati u zajedničkom akvarijumu gde će jesti sve vrste algi, jedna su od retkih vrsta koja jede modrozelene i crne čupave alge. Akvarijum ne mora biti veliki, stifodoni se dobro snalaze i u 50-ak litara vode. Obavezno je da akvarijum bude pokriven jer se mogu popeti i izaći. Mnogo je bolje namestiti im biotop akvarijum koji će imati dosta kamenja, jaku cirkulaciju vode i jako svetlo koje će doprineti razvoju algi. U ovakav akvarijum mogu se naseliti druge vrste kojima odgovara jak protok (Sewellia, Kardinal i sl). Da bi stifodoni živeli dugo, najveći deo ishrane moraju predstavljati alge, a kada njih nema dovoljno može im se dodati Spirulina. Druge suve hrane nisu dobar izbor. Razlika među polovima je veoma izražena, prvenstveno u boji i veličini leđnog peraja. Slabije obojene ženke će imati stomake pune ikre kada su polno zrele. Do mresta dolazi u rupi ispod kamena koju će iskopati mužjak. Broj ikri je veoma veliki, čak do 10000, a ikre su mikroskopski sitne. Mužjak će čuvati ikru naredna 24h, a zatim se delimično razvijene larve legu i puštaju da ih nosi vodena struja. U prirodi će larve apsorbovati žumance u toku narednih 3-4 dana, i za to vreme će stići do mora i nastaviti razvoj u slanoj vodi. Mladi stifodoni će se vratiti u potoke često savladavajući vodopade na svom putu. Ovakav razvoj veoma je sličan životnom ciklusu Nerita puževa i Amano šrimpova. Sam mrest stifodona nije retkost u akvarijumu, ali o uspešnom razvoju ikre i razvoju larvi nema podataka. Kompletan rod ovih malih glavoča veoma je interesantan, bogatstvom i intenzitetom veoma brzo plene pažnju akvarista. Naša su preporuka svim nešto iskusnijim akvaristima koji žele da unesu novine u svoj akvarijum.
-
Ribe
Trichogaster Leeri (Trihogaster leri)
350,00 рсд – 500,00 рсдTrihogaster leeri (biserna guramija) ili jednostavno leri jedna je od najlepših vrsta akvarijumskih ribica koje srećemo u slatkovodnoj akvaristici. Živi u nizijskim močvarama Malezije, Tajlanda i Indonezije (na ostrvima Borneo i Sumatra). Vode u kojima nalazimo lerije su plitke, tople i bogate vegetacijom. Idealna temperatura im je od 24-30°C, pH vrednost od 6-8, i tvrdoća od 2-30 dH. Zbog ovako širokog raspona parametara kojima se mogu prilagoditi leri je nezahtevna vrsta idealna i za početnike. Biserne guramije rastu do 12cm i potreban im je akvarijum od minimum 60 litara, a više od 100 litara je naša preporuka. Telo im karakterističnog oblika za sve trihogastere, smeđe-srebrnkaste boje sa mnoštvom svetlih, plavih ili tirkiznih tačaka, poput bisera. Jedna crna linija proteže se sredinom tela od usta, preko oka sve do korena repnog peraja. Ova linija vremenom bledi kod odraslih primeraka. Stomak odraslog mužjaka je jarko narandžast, i ova boja se širi i na analno peraje. Leđno peraje je kod mužjaka izvučeno u špic, duže nego kod ženke. Pravi ukras im je i veliko analno peraje koje je poput plašta, dok je kod ženki ovo peraje mnogo manje. Svoju pravu boju dobijaju tek sa sticanjem polne zrelosti, mladi leriji su prilično neugledni i na prodajnoj veličini imaju kratka peraja i samo deo bogatstva boja odraslih. Prema najnovijoj sistematizaciji zvaničan naziv za biserne guramije je Trichopodus leeri. Azijski odgajivači razvili su tzv. balon bisernu guramiju, ribu sa iskrivljenom kičmom, koja je manja rastom. Ne vidimo potrebu za gajenjem ovako deformisanih riba, pored predivnog divljeg oblika. Akvarijum za guramije treba biti bogat biljem, kako bi se ribice ponašale prirodno. Miroljubive su po prirodi i odgovara im društvo drugih mirnih riba: različite tetre, koridorasi, duge i živorotke dobro su društvo za lerije. U prisustvu agresivnih riba ili veoma brzih plivača postaju plašljive i mnogo se kriju. Kod polno zrelih riba će dolaziti do odmeravanja snaga među mužjacima i jurenja za ženkama. Sve ovo je prilično bezazleno i retko se dešavaju povrede slabijih riba. Ni hranjenje lerija nije komplikovano, svaštojedi su i brzo prihvataju sve ponuđene kvalitetne suve hrane. Mrest je takođe veoma jednostavan, nije potrebno posebno prilagođavanje uslova. Nešto viša temperatura i dobra ishrana matičnih riba je dovoljna da mužjak napravi gnezdo od pene. Sam mrest i odgoj mladih riba sličan je kao kod Plavog Trihogastera. Broj ikri može biti i preko hiljadu. Mlađ je veoma sitna, raste neujednačeno, sklona je kanibalizmu i često se uspešno odgaji samo mali broj ribica. Trichogaster leeri je nedovoljno zastupljen kod domaćih akvarista, odrasle ribe retko se prodaju, a akvaristi koji nisu upoznati sa lepotom lerija ne odlučuju se za mlade ribice. Svi oni propuštaju da vide kako pred njihovim se pred njihovim očima mladi leriji transformišu u ribice raskošne lepote. Leri je veoma zahvalna vrsta, i ako im je obezbeđen minimum uslova mogu živeti i preko pet godina.
-
Ribe
Puntius Titteya (Barbus titeja)
100,00 рсдTiteja je jedna od najčešćih ribica u akvaristici, jednostavna je za održavanje i kompatibilna sa velikim brojem drugih vrsta, što je čini idealnim stanovnikom zajedničkog akvarijuma. Jedna je od prvih vrsta koje su držane u akvarijumima. Raniji nazivi su Barbus titteya i Capoeta titteya. Engleski naziv je Cherry barb, zbog veoma izražene višnja-crvene boje koja je karakteristična za mužjaka u vreme mresta. Poreklom je sa Šri Lanke, a postoje i populacije u Meksiku i Kolumbiji (posledica puštanja riba iz akvarijuma). Divlje Titeje su ugrožene i akvaristi bi trbelo da izbegavaju kupovinu takvih riba, jer se Titeja veoma uspešno gaji u Srbiji dugi niz godina i domaća riba je mnogo prilagodljivija na različite uslove od divljih riba, a selekcijom su dobijeni primerci izrazitije boje. Ove šaranske ribe su izduženog oblika tela, vretenastije u odnosu na druge barbuse, i dužine do 5cm. Osnovna boja tela je žuto-smeđa. Celom dužinom tela proteže se jedna tamnija horizontalna linija, od usta, preko oka, pa sve do korena repa. Na stomaku se nalaze srbrnkaste krljušti. Kod odraslih riba javlja se crvena boja, koja značajno varira u toku dana i zavisi od raspoloženja riba. Posebno intenzivne boje javljaju se u toku mresta kod dominantnih mužjaka. Ove ribice žive u plitkim i mirnim vodama, u senovitim područjima gde je dno muljevito sa dosta lišća. Takve vode su uglavnom umereno meke i kisele. Temperatura se kreće od 23°C do 27°C. Odgojene ribice su znatno prilagodljivije i mogu se čuvati u vodi tvrdoće od 5-19dGH, pri pH 6 do 8. Spadaju u jatne vrste i tako ih treba i naseljavati, minimum 5-6 riba, mada jata neće biti kompaktna kao kod drugih barbusa. U jatu se uspostavlja jasna hijerarhija koju je moguće videti po intenzitetu boje, idealno je naseliti više ženki nego mužjaka kako ih svojim konstantnim udvaranjem mužjaci ne bi iscrpljivali. Životni vek im je od četiri do sedam godina. Treba ih naseljavati u akvarijume sa dosta biljaka i dekoracije, a jedan deo ostaviti slobodan za plivanje. Druge mirne ribice slične veličine lepo se kombinuju sa Titejama (Razbora, Pentazona i sl.). Treba izbegavati krupne i agresivne ribe, kako Titeja ne bi postala plašljiva i sklona skrivanju. Mrest ovih ribica se odvija slično kao kod drugih šaranskih riba, ikru prosipaju slobodno u ranim jutarnjim časovima i nema roditeljske brige o ikri ili mladima. Jedne su od najjednostavnijih ribica za razmnožavane, uspešan mrest često se dešava i kod početnika.
